Sv. Juraj i zmaj – legenda o svecu koji je pobijedio zlo (na čakavici)

 

 

ŽIVOT SVETEGA JURJA

BROČKEGA PATRONA

Poštovani čitatelji,

prvo neka mi oproste svi oni koji bi htjeli pročitati ovaj životopis na standardnom hrvatskom jeziku jer sam ga odlučio napisati na čakavici. Možda ga jednom prepišem i na standardnom.

O svetom Jurju malo znamo, a i ono što se zna ovijeno je legendama. Ja sam se držao onih poznatih povijesnih činjenica ali sve ostalo je moja slobodna interpretacija.

Djelo je pisano u obliku novele.

Bračani svetog Jurja slave kao svog patrona još tamo od srednjeg vijeka, a prvi se put spominje u statutu iz 1305. Na kraju sam dodao i najstariju hrvatsku poemu uopće, a koja govori upravo o ovom svecu.

ŽIVOT SVETEGA JURJA

RODITEJI

Bilo je to nendir u brdima Kapadocije.

- „Kako je lipa…“ Reko je tiho rimski vojnik Geroncije, koji je bi plemenitega roda, posve zajubjen u mlodu Polikroniju.

Bilo je vrime frajonja kad bi se frmalo lavurat u poje i kad bidu svi če su pleli tapete, prostrli one nojlišje i seli na njih za jist i pit, a svi oni če su iz gnjile činili nojlišje pijate, ćupe i ujene sviće oproli bidu ruke od gline, izošli bidu na pijace, i seli bi odmorit.

Gledoli su se i pratili, a u jednemu momentu, kad su svi balali ona je došla do njega dola mu ruku i digla ga da balo š njon. Tako se rodila vela jubov izmeju mojega oca i mame. Tako mi je otac provjo.

Pasalo je niko vrime kad su se sastajoli svaki don, a onda su se oženili. Bili su provi kršćani. Slidili su Isusa u svemu. Živili ko sveci, a tribalo je to sakrivat.

Još tamo od cara Nerona i velega požara u Rimu, kršćani su bili mrski Rimjanima. Po Morko Aurelije, Decije i Valerijon za vrime kojega je sud kršćanima sudi vako: „Jesi biskup? Jeson! Bi si!“

Ako si bi zatvoren i optužen da si kršćanin, u to vrimena jedini nočin da se izvučeš bi je da prokuneš Krista i pokodiš rimskin bogima. Provi kršćani zato su radije trpili muke i umiroli, a da su somi bili u svemu posve dobri i nikome nikakovega zla nisu činili.

Svak je pripado nikemu norodu, ali hi je kršćonstvo vezalo poviše svih norodi.

Živili su na zemji ma posve nebeskin životon. Jubili su sve, a isto, su hi svi mrzili. Ne somo Rimjani, nego i Grci i Židovi.

Svuda su živili ko domoći, a opet svuda su bili tuji. Žene su in rojale dicu i nikad hi nisu odbacivoli ko če su to znale činit Rimjonke.

Poštivali su zokone ali su živili životon puno bojin nego su to zokoni zapovidali. Svima su činili dobro. I domoćima u viri i tujima. I sirotinji i bogatima nikad nisu krotili pomoć u čemu bilo.

Ubijali su nas, a oni bidu se radovali ko da gredu u život. Bili smo siromašni, a bogatiji od svih. Vridjali su nas, a mi smo blagoslivjali. Rugali su nan se, a svi su vidili da smo u svemu po provdi pošteni. Ponižovali su nas, a mi smo in iskazivoli čost. Jer ako te nikor udre po jednemu obrazu, okren mu i drugi. Nikor nas ni voli, ali nikor ni zno ni reć zoč nas ne voli.

Cili svit nas je zamrzi i to nojveće jer smo živili bez grisi koje oni činidu, ali nikakove in neprovde nismo s tin učinili.

Bog nas je inšoma postavi tode, svakoga u svoj grod, a da nan ni bilo moguće uteć jer kršćanin bi pri umri nego izdo Isusa i svoju viru.

Na kraju, i kad bi bili osujeni i daje bidu kaživoli jubov prima svojin mučitejima govoreć: Bože oprost in jer ne znodu če činidu.

Naš Bog došo je da nas nauči jubit. Da tako, a ne silon osvoji naša srca i pameti. Da nas otkupi i če su nas veće ubijali sve veće nas je bilo. U krvi su se rojali novi kršćani.

Ali svi su cari umrli i car Valerijon je umro. Sad su došli doni mira. I daje nas nisu volili ma nas barenko nisu ubijali. 

 

JURJEVA MLADOST

Onda se začu plač diteta. Jo san se rodi. Dobi san ime Juraj. Još pri nego san progledo na vi svit, bilo je obo meni rečeno da san stvoren za vele stvori.

Odgojali su me baš onako kako su i somi živili. Kršćonski u svakemu smislu te riči.

Živili smo u jednoj veloj spili kako i većina vode u ovin brdima. Bila su prigrodjena vrota i ponistra i lipo isklesoni zidi.

Otac mi je bi vojnik po bi ritko dohodi doma, a nojdražje vrime mi je bilo kad bi došo.

Mama bi mi čitala iz evandjelja po Luki kako se no Isus rodi u moloj štali. Kako su ga vol i tovor grijoli kad je tek došo na vi svit. A kad bi mi čitala obo muci, sva bi bila u suzami. Onda bin i jo zaplako.

Ali bi nas uvik na kraju Isus utiši jer je uskrsnu. Ni osto ležat na noj stini u grebu kroj Jeruzolima nego se u rano ujutro, još za mroka, probudi iz mrtvih i reko Mandaleni kojo ga je išćala da je živ. Da reče svima da je živ.

Moji su mater i otac živili od te vire, a jo san upijo i ponti svaku rič. Doboto sve san nauči napamet.

I puste mudre stvori me mater naučila. Ono kako vajo s judima i kako vajo u svemu bit svet. A kad dojdedu teško vrimena kako vajo ostat na provoj bondi. Uvik protiv zla, sa dobron vojon. Po ako je potriba i umrit ali ne mrzit. Sve san to jo slušo i ponti. Jer mater je bila mudro žena.

A onda kad san bokun oprho, ćapo san se poja. Lavurat zemju, a kad ti zemja uzvroti nimo slajega obida ni večere.

Onda je došlo teško vrime zo me. Otac se ni vroti iz nikega rata. Došli su po mene. Rekli: Ostav se zemje, ćapa se mača jer sad ti je u vojsku hodit. Vitez ćeš postat.

 

JURAJ VITEZ

U ratu je sve drugačije. Vode, na bojnon poju, čovik se pito čo učinit. A onda kapiš da ti je prvo priživit.

Onda vidiš sve ne bidne če hi je mač rani i sve ti se pari ko da si u nekemu grubemu libru. Ko da je sve to somo son koji će s jutron pasat. A onda se sutra probudiš i ništa ni pasalo. Boriš se u snu, boriš se priko dona. I opet vajo priživit. Još jedon don, još jednu borbu, još jedon rat.

I Bog mi je do snoge, don za donon san ostajo živ, a puno njih ni. Mojih prijatej, dobrih judi.

Ali kako bi me iz svakega boja Bog sačuvo tako su me sve veće počeli štovat moja braća po maču, a onda je i car ču zo me i do mi čosti kojih brž i nison zasluži. Somo san ti ostat živ. A on me sad meće za poglavora cilega bojnega poja. Po me zove da mu pomožen jer san mu se učini ko mudrac.

Tako san se pope do velega mista. Bi san bogat i vele tega san dobi. Od poji, pinez, robov. Svega san imo i priveć, ali uvik san osto ni pošteni kršćanin kako me mama učila.

A onda je došla tužno vist. Mama je umrla. A jo san njoj u spomen sve če son imo podili siromašnima, a svojin robima do slobodu.

 

JURAJ UBIJE AŽDAJU¹

A bilo je to u Bejrutu², u lipemu Libanu. Cili je grod mučila aždaja iz jezera. I tako, kako su bili beznabožni mislili su da te lažne boge vajo podmitit. Po je kroj svo zloto i srebro nosi tamo na jezero dokle ni osiromaši.

A onda su učinili još gore. Počeli su ostavijot dicu kraj jezera da hi aždaja izi.

Pasovo san tuda na svojemu bilemu konju i ču od judi da će se sutra izutra ćer od kroja ko žrtva dat aždaji.

Svi su tega jutra bili na jezeru i izdalekega gledoli ča će se dogodit. Jo san paso naprid.

A kad je aždaja izletila jušto pri nego je napala krojevu ćer stisnu san kopje u šaci. Potiro konja koji se prope i svon forcon probi glovu aždaji.

Sposi san tako i krojevu ćer jedinicu i vas oni grod od vele nevoje.

 

MUČENIŠTVO

Na jednemu vijeću car Dioklecijon izni je žeju da opet počnedu pprogonit i ubijat kršćane. I svi su se složili, ali jo nebi bi vridan nikakove čosti da in nison reko če mislin.

Lipo san govori obo kršćonstvu, kako su kršćani dobri i nikomu zla ne činidu. Kako hi je Isus uči da da jube, po i neprijateje. Nojlišje riči če son mogo noć tega dona san reko. Ali me nisu badovali.

Usprotivi san se caru i zamoli vijeće da poništidu ovi zokon. Ali ni bilo pomoći.

Onda je car naredi Magneciju da mi odgovori:

- „Gledoj dobro. Drsko govoriš prid caron. Tvoje priznonje da si kršćanin smirit će tvoj pokvoreni govor. Branitej bogovi našega carstva brzo će se znat osvetit za te riči.“

A jo san mu na to reko:

- „Somo je jedon Bog kojega častin i slavin. Da, kršćanin san i to ime je sva moja slava i korist da mogu i krv dat za slavu onega Boga od kojega san i rojen i koji čini svu moju sriću.“

Onda su me zatvorili i metnuli u kadene. Ali stopr tode san nošo istinskega Boga koji je s križa osvoji moje srce. Spomenu san se mame i svega čime učila.

A onda su me butali na kolo sa čovlima. Svaki pomak kola guli mi je meso sa škine, dubo brozde ali nison plako ni zvo u pomoć. Bi san donapokon posve srićan. To je začudilo stražore. A još hi je veće začudilo kad su sutradon došli i misto da me nojdedu mrtvega sto san pred njima sa zaciljenon škinon.

Vojnici su počeli širit glos obo čudu i majko njih su postali kršćani. Još su pokušovali silnin mukima me mučit ma ništa mi ni moglo naškodit, ni natirot me da pogazin svoju viru.

Onda je došo car i poče vako govorit:

- „Ti znoš da san te protiv svoje voje do na mučenje. Znoš da san te oduvik poštivo, a dokaz je tvoje misto u vojski. Jedino ti to nevojna vira priči velu sriću u životu. Mlod si, imoš moju milost, obećojen ti prve položaje. Oćeš opet uć u službu i umirit božanstva?“

- „Odved me u hram tih božanstov po ću ti sve reć.“ Car je misli da me je pridobi.

Hram je bi pun svita. Kad san ulizo svi su umukli, i odma san išo do kipa Apolona i vako ga pito:

- „Jesi ti bog da ti prinesen žrtve?“

- „Ne, jo nison Bog!“ – odgovori je kip, a svi če su bili u hramu su se počeli trest od stroha.

- „A kako se vi, zli dusi, koje je Bog osudi na višnji ogonj usudijete postojot isprid sluge Isusa Krista ko čison jo?“ To san reko čineći znak križa.

Cili se hram protreso od strošne krike i vike, a svi ni nazovi bozi su se počeli raspadot.

A bilo je to 23. aprila godišća Gospodnjega 290.

Istega dona car je naredi da se Jurju odrubi glova. Ali ni to bi kroj, jer tek je tega dona poče novi život svetega Jurja, a on će durat do višnjih vrimen.

Tako je to sa svecima.

Jer pobjedi je lav iz plemena Judina. Provi Bog povrh svih lažnih bogov.

Bog mojega oca i moje mame – Isus Krist!

 

1 Po svoj prilici ako je priča uopće istinita trebao bi to biti krokodil ili neka njemu slična životinja.

2 Po nekim izvorima to se dogodilo u Sileni (u pokrajini Libiji) iz čega je onda u zbog sličnog izgovora nastala legenda da se to dogodilo u Solinu.

Pisma svetega Jurja

Pjesma „Pisma svetega Jurja“ (Pisan svetago Jurja), najstarija je hrvatska zapisana srednjovjekovna pjesma pučke duhovne poezije. Napisana u Solinu na srednjovjekovnoj čakavici. Vrlo vjerojatno najstarija hrvatska pjesma uopće. Sačuvana kao jedna od deset pjesama zapisanih u najstarijoj hrvatskoj pjesničkoj zbirci - u Prvoj hrvatskoj pjesmarici, koja je dio glagoljskog Pariškog kodeksa (Code slave no. 11. pariške Nacionalne biblioteke) iz god. 1380. No nastanak same pjesme vjerojatno datira koncem 12. stoljeća.

 

 

PISAN SVETAGO JURJA

Pivoj lipo

U ime Isusa Nazarećanina kakega nimo

Božjega poslanika,

i svih svetih i svetega Jurja konjanika.

Hoćete li, slušot judi od svega vika,

da van pivon pismu od svetega Jurja konjanika.

Di se sveti Juraj s aždajon tuko,

krojevu ćer od smrti izvuko.

Sveti Juraj je rojen u Kapadociji,

plemenitega roda je on bi.

Od dvonaeste godine ko mudrac je slovi

vitezon je posto Juraj ovi.

Sveti Juraj poče držat poje,

a ko vitez vodit teške boje.

Sveti Juraj odluči je reć:

„Od boja svega svita neću uteć.“

Boje mu u pamet pošme dohodit,

u tuje kraje tako je išo,

Solinu grodu da bi prišo.

A u nemu grodu aždaja velo zlo čini,

jer temu grodu blizu jezero bi,

iz jezera aždaja je izronila,

s ognjen u grlu je bila,

po ognju je sva smrdila.

Od onega smroda strodali bi judi,

bez ičesa hi ubila aždaja zle ćudi.

Kroj sa svojima poče govorit:

„Vajo nan aždaji dat duplu dobit,

da cilu tu dobit kraj jezera stavidu,

da ga izi aždaja tako i napravidu.“

Kroj je tako izgubi sve če imo,

opet je vajalo da se otin bavimo:

„Bosmo kocku i na koga će past,

svoje dite će vajat aždaji dat.“

Duplo tega aždaja je izila,

kad je na kroja kocka iskočila.

Kroj je imo ćer lipu jednicu,

ni se vidilo od nje veću lipoticu.

Kroj se njima počme molit:

„Vazmite zloto, srebro, neću vas odbit,

somo mi učinte, smrt ćeri oprostit.“

Njegovi mu rečedu:

„Nećemo tako učinit.“

Poče in se kroj molit ovako:

„Dojte mi osan don, po neka bude tako,

da se mogu za njon naplako.“

Onu vlast je potiro ća,

a njoj je reko da,

kako bi je ti uda.

Osmina je brzo prošla,

a ona je soma ki jezeru došla.

Svi judi su pasali namo

vidit če će bit s divojkon i aždajon tamo.

Velo je čudo Bog učini poslo

sveti je Juraj tuda paso.

„Če si tode, divojko, soma išla stat?“

on je tiho poče pitat,

a ona mu pošteni odgovor će dat:

„Gospodine, sad mi je umrit,

zbog aždaje napustit ovi svit.

Ojme, moj gospodine, moj će život stat

mene sad će aždaja požerat.“

Sveti Juraj ču i pošme govorit:

„Nemoj se, divojko, ti bojat!“

U ten času aždaja iz jezera izleti.

I vidi je Juraj sveti.

Zlameno se zlamenon križa svetega

i kopje u ruci stisko momenta tega

i aždaji u grlo zabi svega.

(ORIGINAL)

PISAN SVETAGO JURJA¹

Poj željno²

V ime Isusa Nazaranina ki něma nigděr takmenika

i vsěh svetih i svetago Jurja konjika.

Hoćete li, ljudi, slišati ot sego věka

da vam poju pěsan ot svetago Jeorjije³ konjika,

gda se sveti Juraj s drakunom rvaše,

kraljevu hćer ot smrti izbavljaše.

Sveti Juraj v Kapadociji rojen běše,

plemenito gospodstvo on iměše.

Ot dvěju na deste lětu mudar sloviše,⁴

pasanoga viteza⁵ ga postaviše.

Sveti Jeorjija poče polje udržati⁶,

kako ini vitezi brumno se rvati.

Sveti Jeorjija poče tako reći:

"K sego světa rvanji neću teći."

Boljša mu pamet poče prihoditi,

v tuje strane on se otpravljaše,

k Solinu⁷ gradu on se približaše.

A onomu gradu drakun vele zla činjaše,

jere onomu gradu bliz jezero postavljeno bjaše,

iz jezera drakun ishajaše,

a ognjenim plamikom dihaše,

a oganj mu smradom vonjaše.

Ot onogo smrada vele ljudi ginjaše,

bes čisla ih zgubi drakun hudi.

Kralj s vlasteli poče tako većati:

"Učinimo drakunu po dvoje dobitka dati,

da budet dobitak pri jezerě stati,

požrv⁸ ga drakun budet se vraćati".

Vladan'je vas dobitak strati;

ošće kralj s vlasteli poče većati:

"Učinimo žrěbi metati,

komu žrěbi skočiše, bez dvojine ga drakunu dati."

Bez dvojice ga drakun izědiše,

bez dvojice kralju žrěbi iskočiše.

Kralj jednu ćer vele lěpu iměše,

ošće veće dětce ne iměše.

Kralj im se umiljeno poče moliti:

"Vzměte zlato i srebro neizročito,

učinite mojej hćeri smrt prostiti".

Vlastele mu rekoše tako:

"Gospodine, to nećemo učiniti".

Ošće im se kralj umiljeno poče moliti:

"Učinite mi s moju hćerju do osam dan stati,

da se budevě⁹ najedno plakati".

Vlast¹⁰ jemu učiniše otpustiti,

a on ju¹¹ poče napravljati,

kako da bi ju hotěl za muž dati¹².

Osam dan se poče isplnjevati,

gospodična pojde sama k jezeru stati.

Vsi ljudi potekoše po mirěh gledati,

kada hoće gospodična ot drakuna smrt prijeti.

Veliko čudo stvori Bog poslati,

svetago Jurja stvori prihajati.

"Čto si prišla, gospodična, sama zdě stati?"

on je poče tiho uprašati,

a ona mu poče počteno otgovarati:

"Gospodine, drakuna mi je sdě čekati,

ot njega mi je strašnu semrt prijeti.

Ojme, moj gospodine, učini se otsuda otděliti,

oběju naju¹³ hoće drakun požrěti".

Sveti Juraj poče tako reći:

"Ne mozi se,¹⁴ gospodična, bojati!"

V tom časě drakun iz jezera se isklonjaše.

Sveti Juraj ga zagledaše.

Znamenijem svetago križa on se znamenaše,

šćita i sulice rukama potresnjaše,

tr drakuna v grlo probodjaše.

 

JURAJ, BROŠKI PATRON

Poznato je da na predjelu Vidova gora postoji otisak stopala u tvrdom kamenu. Po usmenoj predaji, od starih vremena je smatrano da su to stope svetoga Jurja koji je doskočio na Brač s Mosora. Nadalje, imamo na otoku više crkava i kapela svetog Jurija. Mnoštvo slika i reljefa koji su ovjekovječili želju otočana da ih ovaj hrabri borac brani u najtežim trenucima. Čitav jedan predio Brača, iznad Nerežišća, naziva se Jurijevo.

„Na Svetog Jurja ili Jurjevo (23. travnja) – kako navodi etnolog Josip Milićević – bile su procesije za blagoslov polja. Oko kuća i na putu palili su se ognji od borova pruća. Između Jurja i Marka sije se grah i povrće jer se to smatra najpogodnijim periodom.

Postojala je uz te dane i izreka:

Markovišće, Jurjevišće

među njima dan i godišće.“

 

MOLITVA SVETOM JURJU

Vjerni slugo Božji i nepobjedivi mučeniče, sveti Jurju! Ti si otvoreno i s revnošću odgovorio na Božji dar vjere. Zahvaćen gorljivom ljubavlju prema Isusu Kristu, hrabro si se borio protiv oholosti, laži i prijevare. Ni bol ni mučenje, ni mač ni smrt nisu te mogli rastaviti od nasljedovanja Isusa Krista i njegova evanđelja. Usrdno te molim da mi, poradi Kristove ljubavi, svojim zagovorom pomogneš da se i ja odlučno opirem svemu lošem; da probleme i patnje koje me pritišću strpljivo nosim kao svoj križ; da me ovozemaljske brige, sebičnost i nevolje ne rastave od Isusove ljubavi prema Bogu i bližnjima. Hrabri pobjedniče u vjeri, pomaži mi u svladavanju svakoga zla, odagnaj strah u zalaganju za ugrožene, kako bih jednom i ja zadobio Božju blizinu obećanu onima koji ustraju do kraja.

Po Kristu, Gospodinu našem!

 

1 Pjesma i fusnote preuzete su s: https://lektire.skole.hr/wp-content/uploads/2020/01/pjesnistvosrednjegvijeka.pdf, viđeno 17. 12. 2024.

2 razgovijetno, jasno, lijepo.

3 Svečevo ime u ovoj pjesmi nosi dvije tradicije: jednu zapadnu "Juraj", a drugu istočnu koju reproduciramo na čakavski način "Jeorjija" (j - glagoljsko đerv), premda bi se moglo čitati "Đeorđija"; svršetak na -a ima analogije u imenima Bartolomija, Tanasija i dr.

4 Od dvanaeste godine slovio je kao mudar.

5 Viteza opasana zlatnim pasom (lat. eques auratus).

6 udržati polje - držati megdan.

7 k Solinu umj. k Silenu (u pokrajini Libiji), kako to ima ostala hagiografska literatura: Martirologiji i Legenda aurea J. de Voragine.

8 požrv – progutavši.

9 budevě - dual od biti: budemo

10 Vlast mj. vlastele.

11 ju, tj. kćer.

12 za muž dati – udati.

13 oběju naju - dual: oboje nas.

14 ne mozi se - nemoj se.